27. децембар 2025.
У суботу 27. децембра навршава се тридесет пет година од премијере тренутно најдуговечније представе у земљи – „Неки то воле вруће“. Током времена, овај наслов значајно је обележио рад Позоришта на Теразијама и позоришну понуду Београда. Уз њега су одрасле многе генерације позоришне публике, а својом дуговечношћу потврдио је значај комедије жанра у коме је Соја Јовановић суверено владала.
Овим поводом, контактирали смо Предрага Васића, оркестратора и првог диригента ове представе који је поделио са нама мање познате тренутке из процеса рада те давне 1990. године.
„Процес припреме представе “Неки то воле вруће” почео је негде крајем пролећа 1990. године. Преводилац Драгослав Андрић је врло професионално урадио свој посао, али је Соја Јовановић одмах изменила неке детаље. Имена главних ликова су остала као и у оригиналу, али је рецимо главни гангстер, који је у оригиналу био Коломбо Камашна, добио од Соје име Камучо Камашна, а Гас Пламени је у оригиналу био Озгуд Филдинг. Менаџер оркестра, којем је Соја дала име Бизгов, у оригиналу је Бинсток, а шефица женског оркестра слатка Џези, у оригиналу је била Слатка Су. Соја је хтела да та имена сама по себи буду смешна. За Гаса Пламеног, Буле је у једном моменту на једној читаћој проби, сугерисао да се Бати Паскаљевићу у панталоне угради неки апарат за пуштање фулмината, тако да кад се сагне да узме Дафнину ципелу, да изађе неки дим… Као што знамо, идеја није прихваћена, али су дефинитивно одлучили да у сцени са милионерима додају звучне ефекте “пуштања ветра” (с обзиром да у дијалогу Буле у више наврата помиње “маторог прдоњу”).
Андрићев превод стихова за сонгове је био прилично сувопаран, тако да је Соја предложила да се за препев ангажује Љубиша “Баја” Бачић. Његови сонгови су били врло духовити. Баја и ја смо се неколико пута нашли да заједно уклопимо стихове у музику, да се поклопе музички акценти са говорним. Почетком септембра, текст и стихови су били спремни, подела је била завршена и почели смо са читаћим пробама. Првих неколико сеанси било је урнебесно, јер је то био период у којем је текст местимично адаптиран, и где су сви сугерисали додатне духовите реплике.
Почетком октобра, у процес се укључио и Миљенко Штамбук, који је већ тад био легендарни кореограф. Никад нећу заборавити наш први радни састанак са Сојом. Договорили смо се да се нађемо код ње у стану (поред пијаце Каленић). Ја сам Штамбука покупио својим колима и одвезли смо се прво до пијаце, пошто је Штамбук хтео да купи неко цвеће, да не иде код Соје у кућу први пут празних руку. Већ је био мрак, пијаца је углавном већ била празна, али смо у једном углу нашли тезгу на којој је било неко цвеће. У том мраку, Штамбук је купио један букет зумбула и прошетали смо до Сојине зграде. Кад смо ушли, на светлу, схватили смо колико су ти зумбули били сасушени, па се наравно Штамбук извињавао због тога, али смо се на крају сви лепо смејали…
Штамбук је одмах кренуо са идејом да балет већ у првој нумери обуче као травестите (мушкарце у женско, жене у мушко), пошто је то у суштини премиса целог комада. У то време, у тадашњој Југославији, било је мало ризично помињати било шта што је макар и издаље било везано за ЛГБТ теме, али је Соја одмах прихватила Штамбукову идеју и врло успешно је уградила у представу.
Ја сам се понудио да урадим аранжман за “Неки то воле вруће”, јер сам са Сојом пре тога радио две представе: “Мој дечко” (1984) и “Волим своју жену” (1986). Соја је то одмах прихватила и касније убедила тадашњег управника Василија Марковића да то одобри јер је он био врло скептичан да једном “клинцу” од 28 година да такав посао. А посао је био огроман: пре подне читаће и глумачке пробе, поподне хор, увече представа, а после представе, трчим кући, палим компјутер и радим до зоре. То је био први пројекат у Позоришту на Теразијама где је музички аранжман рађен на компјутеру а целокупан музички материјал штампан на штампачу (драмски текст је и даље био прекуцаван на писаћим машинама, јер у позоришту још није било компјутера). Сутрадан, долазим око 10 часова, доносим торбу пуну штампаних нота на папиру са перфорацијом на ивицама, који је морао да се раздвоји на странице. Предајем ту гомилу нототекарки Мири Маринковић, која одваја ту перфорацију са ивица, раздваја листове и лепи их селотејпом у књиге за музичаре. Оркестар стиже око пола једанаест, Мира стрчава на сцену и испоручује “свеж” материјал за пробу, да се прочита пре него што стигне остатак ансамбла.
Током сценских проба, Соја је мењала неке детаље, многе везане за музику и оркестар. Тада се свирало и певало без озвучења и “бубица”, тако да је оркестрација морала да буде врло прозрачна, а оркестар је морао врло да се обузда. Аранжмани су местимично морали да се коригују, тако да су ноте стизале скоро до последње недеље пре премијере. Сећам се да је за музичаре у лименој секцији (трубе, тромбони) материјал био толико захтеван да су доносили пешкире и флаше са водом, не би ли издржали, да не дехидрирају.“