Најновији мјузикл Viva Dance Академије под називом Ко се боји Isadore Duncan биће изведен 9. маја од 19.30 часова у Позоришту на Теразијама.

Представа за децу и одрасле, овај мјузикл представља трагичну и болну причу о животу балерине Isadore Duncan, али паралелно кроз спој лепоте, туге, радости и бола у ствари слави живот, љубав и уметност. Тема мјузикла стаје у њену реченицу која и дан данас, пуно година након њене смрти, оџвања савременошћу и позива нас на размишљење: „You were once wild here, don’t let them tame you“ (Једном сте били дивљи и слободни, не дозволите да вас укроте).

Сценарио и режија: Геа Гојак

Главна улога: Уна Дураковић

Кореографија: Гордана Орешчанин и Александар Бошков

Гостујући кореографи: Дијана Козарски, Митја Поповски и Ана Весел Крижај

Костими: Кристина Бабић и Наташа Вранешевић

„Плесни ансамбл “Viva dance” је невероватно успешно одговорио на изазове које је пред њих поставило сећање на мајку модерног плеса Исидору Данкан и њен буран, одметнички живот, којим се Исидора слично Диотимином Еросу, босонога креће и који драматуршки подсећа на античку трагедију. Позорница је постављена минималистички. Све промене се дешавају на нивоу кореографије, сонгова, костимографије и светла што на најбољи могући начин  Исидорину биографију измешта у деконтекстуализовану, универзалну раван односа човек – уметност, човек – традиција, човек – друштво, човек – систем и раван њених/његових избора као и консеквенци које из истих произилазе. Гледајући поделу могли бисмо помислити да је овај мјузикл посвећен деци и тинејџерима, међутим Гојак вешто налази израз којим се обраћа заиста свима, од седам до седамдесет седам, а таквих дела нема пуно (на памет ми падају Егзиперијев “Мали принц” и “Рокенрол за децу” Владе и Гилета).

Исидорина бизарна смрт, узрокована “случајним” увијањем њеног дугог шала међу ротирајуће точкове аутомобила – машине која ће означити капиталистичко доба масовне производње (фордизам) – отвара представу на крајње стилизован начин. Видимо најдужи шал који се увија око Исидориног врата а чујемо кочење машине која није гипка за плес али зна да убрзава. Катарзу ћемо за разлику од грчких трагедија наћи у Исидорином наслеђу, а не у смрти трагичног јунака. Даље се у мјузиклу одвија њен живот од како је као девојчица одбацила пачке, трикое, шпиц патике, балетанке што је наравно имплицирало њен конфликт са наставницом плеса, но Исидору то није обесхрабрило да подстиче своје колегинице са балета да учине исто. Исидора још као девојчица изневерава очекивања која се постављају пред њу крајем 19.века и семе вере у савршено преплитање живота и уметности које је засађено још тада, развијаће се у њој бескрајно ма шта историја друштвена и приватна носила са собом. А носиће, видећемо у мјузиклу, губитак кћери Дијудре и сина Патрика који су такође страдали у аутомобилу сурваном у реку Сену. Два пропала брака, први са чувеним сценографом и реформатором позоришта Едвардом Крејгом и други са Парисом Сингером, наследником компаније која је произвела чувене шиваће машине “Сингерице” али и најболнији губитак формално трећег супруга, но по природи њиховог односа, упамћеног као једног од најромантичнијих, најбурнијих, најбучнијих  најљубавничкијих икада, па је тако можда боље рећи љубавника и сродну душу Сергеја Александровича Јесењина. Општа историја носиће највећи рат који је до тада снашао свет а то све ће се наравно одразити и на Исидорин плес који је у почетку био лепршав да би касније постајао све статичнији. За Данкан је плес експресија унутрашњег покрета душе, она је ношена музиком де мере њеног видљивог оприсутњења у телу које се креће а када се уметник изражава гестом долази до удвајања субјекта који је истовремно и субјект који се изражава и субјект којим се изражава. Управо ће то Исидорино проживљено искуство револуционарно подвући црту у перцепцији плесне уметности. Тако плес постаје осмишљавање, откривање, огољавање истине уклањањем непотребних слојева испод којих је.

Да би Данкан дошла до тога била је неопходна пре свега борба за женска права која је започела потписивањем конвенције о женским правима, импресионизам, амерички индивидуализам али и утицаји који за њу нису били балетски кореографи и плесачи већ филозофи и песници Русо, Ниче, Витмен чију је мисао преводила у плес. Тако је Исидора крчила пут свим данас познатим савременим плесним формама јер пре ње су слободнији плес имали само забављачи у салонима али њихов плес није био виђен као уметност и подела је била врло јасна. Стога је Исидорин подвиг био огроман како би направила искорак и трансформисала медиј плесне уметности.

Колико је амбициозно, али видећемо не и претенциозно било изнети пред децу плесног ансамбла “Вива Данце” причу Исидоре Данкан можемо само мислити, међутим суптилност драматургије и режије Гее Гојак као зналачки приступ деци учинио је, видећемо то, да га са лакоћом одиграју док је Уна Дураковић изнела лик Исидоре Данкан онако како би то изнела  Исидорина пријатељица,  која заједно са Исидором оставља балетанке.“

аутор: Борис Малиновић

Трејлер представе: https://www.youtube.com/watch?v=Z_2WMt5LraE&feature=youtu.be