Два мириса руже

О “ДВА МИРИСА РУЖЕ”

У овом комаду, месички писац Емилио Карбаљидо развија, љупку, течну камерно – сценску причу о двема женама које одлуче да, коначно, своје животне судбине преузму – у своје руке! Спојене стицајем околности и нагнане на заједничко делање, настоје да, спасавајући свог заједничког мушкарца из затвора, дођу до новца за његов пут у слободу. Када након многих перипетија, свој наум и спроведу, швате да тај мушкарац (а који је једној од њих муж, а другој љубавник) – такву њихову жртву можда и не заслужује!

Иако је у питању, у драматуршком погледу, “лагано” штиво, или, како би се могло казати, “комад за опуштање”, “Два мириса руже” су својим питким дијалогом и врцавим хумором, као и узорним осликавањем два женска карактера, управо идеалан сценски претекст за браворуозну глумачку надградњу.

Првакиње Позоришта на Теразима, Љиљана Стјепановић и Елизабета Ђоревска, вођене супериорном редитељском концепцијом Славенка Салетовића и потпомогнуте музиком “мариача” Оркестра Позоришта на Теразијама – чине ову позоришну магију могућом, а публици дарују оно што нам је данас свима тако ужасно потребно: здрав, исцељујући смех!

ПОЗОРИШТЕ У МЕКСИКУ

У 15. и 16. веку религиозна драма била је веома популарна у Шпанији и подразумевало се да она садржи јасне поруке и правила о католичком моралу. Тако се појављује пикарска књижевност која ће нарочито афирмисати комичаре и путујућа позоришта. Са овим комичарима и Лопе де Вегом започеле су промене у Златном веку у шпанском позоришту. Ово позориште уживало је неизмерну популарност у свим друштвеним класама. Политичким освајањем на америчком континенту почиње и религиозно освајање Мексика. Католички свештеници су међу домородачким групама у Мексику пронашли одговарајуће артистичке сцене, што им је олакшало посао стварања мисионарског позоришта. Као и на Иберијском полуострву, игра мимика и говори одигравали су се на трговима, на отвореном, у двориштима. амфитатрима, гостионицама, предворјима и тржницама. У другој половини XВИ, века, захваљујћи утицају аутора као што су Лопе де Вега, Калдерон и Тирсо де Молина, мисионарско позориште полако ће почети да нестаје, уступајући места ауторима рођенима на америчком континенту. Слично »цорралес« у Мадриду, функционисала је »Кућа комедије« у Сиудад де Мексику, али се Мексико може похвалити да је много пре главног града Шпаније имао прво позориште у затвореном простору које је функционисало под именом »Колисеј«. Оно се налазило у оквиру болнице која се звала »Хоспитал Реал де лос Натуралес«, у садашњој Авенији Сан Хуан де Лететран, на углу са улицом Викторија де Сиудад де Мексико. Када су се завршила непријатељства између политичких страна и када је дошао крај Мексичкој Револуцији, земља је започела свој дуги процес реконструкције, због чега се отежавала комуникација чак и унутар главног града. Раздаљине између приградских округа и забавних центара биле су велике, тако да су позоришта изгубила значајан аудиторијум, нарочито међу радничком и средњом класом. Оваква ситуација подстакла је идеју да се одигравају позоришне представе у импровизованим шаторима, што је довело до тога да се извођење ових импровизованих позоришних представа прошири као нека врста заразе на целу земљу. У оваквим шаторима појављивала су се веома важна имена за позоришни живот Мескика. Очита жеља за позоришном обновом, жудња да се драмска уметност посматра као саставни део, социајална есенција и успостављање доброг односа који је требао да постоји између позоришта и и нтелигенције, подстакао је на снажан начин експериментално мексичко позориште, као и експанзију нових позоришних група. Све скупа, то је допринело свему ономе што данас дефинише и удружује импулс једне земље у њеном пуном развоју, заљубљене у вредности свог, кроз векове сачуваног бескрајног и пребогатог културног наслеђа.