Inside Out

О ПРЕДСТАВИ

Први пут изведен 1989. године под називом Roleplay, амерички мјузикл Inside Out своју  њујоршку премијеру имао је 28. октобра 1994. године у позоришту “Cherry Lane”.

Прича прати судбине шест жена које се једном недељно сусрећу на психотерапији како би се на што адекватнији начин суочиле са препрекама на које наилазе у оквиру мушкоцентричног света у ком живе. Без обзира на то колико су остварене као пословне жене, удате или неудате, супруге или мајке, свака од њих на себи својствен начин покушава да се избори са стереотипима који су им наметнути од стране савременог система или медијског представљања слике о идеалној  жени која би требало да буде СВЕ: идеално витка, емотивно остварена, да прати моду, буде удата, мајка, финансијски независна, успешна у послу… Свака од јунакиња износи проблем са којим се суочава, са надом да ће пронаћи решење и да ће се смелије суочити са својим страхом и створити за себе неку нову шансу.

Како наводи Њујорк Тајмс, тајна успеха ове представе је да се публика осећа као да је део групне терапије захваљујући овим  “очајним, интелигентним, дрским, срдачним, свесним и одлучним” женама.  “Урађен је необично добар посао у грађењу ликова који се чине као прави људи, са правим проблемима”.

Осим тога, аутори овог мјузикла постижу и да публика лако поверује како је то што се јунакиње у најтежим тренуцима поверавају публици певајући, најприроднија ствар на свету. Карактеристично за овај мјузикл је и то што су речи изузетно захтевних нумера, не само у складу са драмским текстом, већ и саставни део дијалога и непосредене комуникације учесница групне терапије која затим прераста у пријатељство. Овај интелигентан и ватрен мјузикл Позоришта на Терезијама додатано је обогаћен занимљивим кореографијама и спектакуларним музичким аражманима и пуноћом звука каква, није нескромно истаћи, није остварена ни на њујоршким сценама.

И на крају,  ведар дух и добро расположење које овај мјузикл изазива, чак и онда када се бави несигурношћу, самоћом, неиспуњеним очекивањима или осећају безнађа, нису његов спољашњи украс већ део погледа на свет  и начина суочавања јунакиња овог комада са многим  проблемима и  недаћама  које прате живот жена у савременом друштву.

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Да ли сам дебела? Да ли ме воли? Да ли сам добра мајка? Да ли ми је посао битнији од свега?

Жене питају, а одговарају мушкарци, модни магазини, астролози, пријатељице које иста та питања муче. А муче нас јер нам је давно неко рекао – мораш бити лепа, паметна, добра супруга и мајка, имати каријеру… Листи нема краја јер се од жене данас очекује много. Уколико у томе не успе, онда са њом нешто није у реду. И ето нас на психотерапији! Дина, Моли, Лиз, Кло и Сејџ нашле су се на групној сеанси код Грејс у покушају да нађу одговоре. Уместо одговора, нашле су једна другу. Притисак који су имале заменило је пријатељство и осећање да су прихваћене без обзира на све.

Таква сам каква сам. Баш ме брига да ли ме воли. Наравно да сам добра. Мој живот, моја ствар.

За сваку жену је важно да изговори ове реченице. Да их изговори више пута док не схвати да су њена срећа и задовољство једино што треба да је занима. Ова представа има срећан крај јер су наше јунакиње спремне да се суоче са препрекама које им живот намеће. Није једноставно, а ни лако. Али могуће је бити савршено несавршена. Бити вољена баш таква каква јеси. За почетак, одговорити на једно једино питање: Да ли сам спремна за нови дан?

АНА ГРИГОРОВИЋ

Рођена је 1987. године у Београду. Дипломирала је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професорке Иване Вујић. Завршила је интердисциплинарне мастер студије теорије уметности и медија на Универзитету уметности у Београду.

Представе: Дом Бернарде Албе (Народно позориште у Београду), Магично поподне, Педесет удараца (Атеље 212), Ђани Скики, Бастијен и Бастијена (Народно позориште у Београду), Игра,  Лепотица и звер (Позориште ”Бора Станковић”, Врање), Гозба, Петар (Битеф театар), Рађање једног записника (Народно позориште Пирот), Бити (Установа културе Пароброд), Национална класа, Дечаци Павлове улице, North Force (Омладинско позориште Дадов), Пет дечака (Мало позориште ”Душко Радовић”), Ако ми се звижди, звиждим (Народно позориште ”Стерија”, Вршац), Бекство (Установа културе ”Вук Караџић”), After Sun (СКЦ Београд). Добитница је награде ”Хуго Клајн” за најбољег студента позоришне режије у генерацији, награде ”Зоран Ратковић” за режију, награде града Београда за уметничко стваралаштво младих за 2009. годину, награду Народног позоришта за најбољу представу у сезони 2016/17 и похвалу Народног позоришта за режију опере Ђани Скики.

Ово је прва Анина сарадња са Позориштем на Теразијама.