Црни лептир

Реч редитеља

Након иностраних мјузикала који су се у претходним сезонама нашли на сцени Позоришта на Теразијама и пројеката који су музичку подлогу пронашли у домаћим ствараоцима уз музичке нумере Здравка Чолића и Момчила Бајагића, мјузикл Црни  лептир према тексту Спасоја Ж. Миловановића је рађен на музичкој подлози коју чине дела једног од најаутентичнијих рок бендова са ових простора, ЈУ групе.

Иза сваког успешног позоришног пројекта било којег жанра, стоји добро испричана прича. Ако ње нема, нема ни занимљиве и успешне представе, чак и када је реч о музичко – плесном пројекту.

У овом тмурном, неизвесном времену у којем нико не може да гарантује да ће свет какав познајемо доживети сутрашњи дан, велика енергија целог ансамбла је уложена да би се испричала топла људска прича о љубaви која се појавила на месту где је није смело бити. Емотивна веза бившег боксера, бодигарда атрактивне штићенице, испреплетана са односима између браће заинтересоване за исту жену, прљави тајкунски послови, претње предузимача, уцене грађевинске мафије заинтересоване за локацију боксерског клуба и несрећнa смрт у рингу, тема су ове представе. На публици је да провери колико су извођачи били успешни, ослањајући се првенствено на сопствене снаге што се тиче глумаца, балета, хора и оркестра али и свих осталих запослених у  Позоришту на Теразијама. Ангажован је до сада најбројнији уметнички ансамбл на овим просторима који уз већ препознатљиви врхунски квалитет и професионалност Позоришта на Теразијама, гарантује импресивну поставку овог мјузикла.

Марко Јовичић

ЈУ ГРУПА

Драги и Жика Јелић започели су каријеру још 1962. године у групи Албатроси, а значајан успех на београдској рок сцени постигли су са бендом Џентлмени. ЈУ групу основали су са жељом да свирају само свој материјал и у почетку су, на предлог Корнелија Ковача, наступали под радним називом Идејни посед. На наступу у земунском клубу Синагога 29. новембра 1970. године, диск џокеј Зоран Модли позвао је публику да им одабере име. Прихваћен је предлог младића Мирослава Станивука и од те вечери су ЈУ група. Поред браће Јелић, групу су чинили и Миодраг Миве Округић и Велибор Бока Богдановић.

Патентирајући препознатљив звук у коме су се складно допуњавали страни и домаћи утицаји, били су један од водећих састава седамдесетих година. Стварали су рок инспирисан оним што су Eric Clapton и Creedence Clearwater Revival радили, али су међу првима на домаћој сцени увели елементе етно звука.

Прву песму Нона, инспирисану косовским народним мотивима, снимили су крајем децембра 1970. године. Први самостални концерт одржали су у организацији емисије Вече уз радио Првог програма Радио Београда, коју су тада припремали Никола Караклајић и Петар Поповић.

Половином фебруара 1973. године обрели су се у Лондону ради набавке нове опреме и гардеробе, а људи из дискографске куће CBS, који су имали прилике раније да чују њихове снимке, организовали су им 24. фебруара наступ у тада престижном клубу Marquee. На основу успешног концерта добили су термине у студију, урадили демо снимке и планирана је озбиљнија сарадња. Ипак, они су се вратили у Београд јер их је чекао већ распродат концерт у Хали спортова. У то време у Југославији су имали високе позиције и због тога су одустали од покушаја да се опробају у Енглеској, што касније себи нису могли да опросте. Током каријере су свирали по читавој земљи, или како је један новинар написао „где год је било струје“.

Услед разних околности, праве паузу у каријери а поново се окупљају средином 1987. године. Тада је Бијело дугме постизало енормне успехе фолк оријентисаним песмама, па је чак и Горан Бреговић наговарао Јелиће да обнове рад, будући да су они били родоначелници тог звука. Одлуку да се врате на сцену крунисали су албумом Од злата јабука.

На концертној прослави поводом двадесет другог рођендана групе, представили су новог  гитаристу Петра Јелића.

Жика и Драги проглашени су заслужним грађанима Земуна и почасним грађанима родног Краљева. Фебруара 2016. године одликовани су сребрном медаљом за изузетне заслуге у култури, сегмент рокенрол.

Током каријере, издали су 12 студијских албума, а текстове за неке од најзначајнијих песама написали су им Драган Недимовић, Зоран Модли, Марина Туцаковић, Бранко Марушић Чутура и Никола Чутурило.

Много је генерација којима су Јелићи узор и којима су помогли да остваре сан. То је показала ноћ на Ташмајдану септембра 2022. године када су великим концертом прославили пола века постојања бенда.

“Кад год помислим на ЈУ групу одјекује ми оно Жикино “феееноменално” док бодри распевану публику. И где год да сам их гледао, од Хале спортова на Новом Београду, Дома синдиката, преко Ровиња, Новог Сада, Ниша, Загреба, Ариља, Шипова, осећао сам се као да поново имам петнаест. Као што ни Јелићи и даље немају више од тридесет.

Кад сам пре пар година писао о браћи, омашком сам откуцао Јулићи. Исправио сам грешку и написао Yulići. Када се они појаве, свима се спонтано развуче осмех. Схватио сам да кад поред браће стојим, несвесно исправљам леђа, увлачим стомак и заузимам онај њихов спортски став. И то је вероватно најкраће и најпрецизније објашњење: они имају став. Или како је новинар Петар Поповић на недавном отварању изложбе њихових фотографија рекао: “JУ групу пре свега краси поштење. У време када су они настали, нису као данас само часне сестре биле часне”.

Петар Јањатовић, музички новинар и рок критичар

“Да би био најбољи и дуго трајао, можеш бити само овакав као JУ група и никако другачије. Све остало је само ПР и фолирање“.

Петар Пеца Поповић, новинар и музички критичар