Жене на ивици нервног слома

Жене на ивици нервног слома је шпанска црна комедија из 1988. године коју је написао и режирао Педро Алмодовар, са Кармен Мауром и Антониом Бандерасом у главним улогама.
Исте године, филм је био номинован за Оскара у категорији за најбољи филм на страном језику, а дебитовао је и на 45. филмском фестивалу у Венецији, што је Алмодовару донело ширу међународну пажњу. Освојио је пет Гоја награда које додељује шпанска Академија филмске уметности и науке, и два признања од стране Европске филмске академије. Био је номинован и за награде БАФТА и Златни глобус.
Истоимени мјузикл премијерно је изведен на Бродвеју 2010. године, а на лондонском Вест Енду 2015. године.
И дирљива и урнебесна, ово је прича о женама и мушкарцима. У центру је Пепа, чији пријатељи и љубавници осликавају дух Мадрида осамдесетих година прошлог века. Заједно са Пепом, ту је и њен нестали љубавник Иван; Лусија – његова бивша жена сумњивог разума; њихов син Карлос; Кандела, Пепина пријатељица и њен дечко терориста; адвокат са овлашћењем и таксиста који дели марамице, чоколаде и савете у једнаким размерама. Радња обилује хаотичним односима уравнотеженим емпатијом и срцем који су заштитни знакови Алмодоваровог дела.
Представа ће имати две глумачке поделе.

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Мјузикл Жене на ивици нервног слома пођеднако дугује Алмодоваровом филму, колико и жанру фарсе.
У истоименом мјузиклу, љубитељи филма ће препознати основне састојке култног Алмодоваровог филма. У фокусу су жене чији односи према мушкарцима доводе до бурна два дана љубави, конфузије и страсти. Највећи део радње дешава се у стану глумице Пепе Маркос који испуњавају различити људи. Пепа покушава да се суочи са чињеницом да ју је оставио њен љубавник Иван. Ту су и Иванова узнемирена и наоружана жена Лусија, њихов похотни син са вереницом, фотомодел склон фаталном заљубљивању и самоубиству, полицајци који непромишљено испијају зачињени гаспачо…
Све то је лопта пуна весеља са тужним подтекстом.
Креатори мјузикла емоцију приче подвлаче песмама: Пепа своју кризу изражава у песми На ивици, манекенка Кандела у Понашању модела пева о мукама које има девојка терористе, док Лусија у песми Невидљива указује на то како се друштво односи према средовечним женама које су одбачене. Музика је обојена хиспано звуком, тако да ће гледаоци уживати у фламенку, боса нови, мамбу…
Мјузикл Жене на ивици нервног слома је посвета способности његових јунакиња да опстану у свету који није наклоњен женама.

Небојша Брадић

Педро Алмодовар Кабаљеро

Најуспешнији шпански филмски редитељ и сценариста рођен је 25. септембра 1949. године у малом месту Калсада де Калатрава. Са жељом да постане свештеник, породица га шаље у верску школу у град Касерес у ком проводи цело своје детињство. Током школовања, заволео је филмску уметност јер се у улици у којој је живео налазио биоскоп.
Упркос противљењу родитеља, Алмодовар се 1967. године сели у Мадрид са намером да упише филмску академију, но за време Франковог режима, све филмске школе су биле затворене. Запослио се у пошти да би могао да купи своју прву камеру са којом је снимао краткометражне филмове.
Алмодоварова каријера се развијала током културног покрета La Movida Madrilena  који је представљао поновно рађање личних  слобода и изражавања, кршења табуа и моралних кодекса. Била је то својеврсна шпанска ренесанса настала након Франкове смрти 1975. године. Ово искуство значајно се осликава и у Педровом каснијем раду. Његови филмови се баве темама жеља, страсти, породице, личним и родним идентитетом кроз изузетно сложене приче, а уз сатирични хумор, јаке боје, бљештаве сценографије, специфичан модни израз и популарну музику.
Алмодовар је дуго уживао пажњу филмских критичара, почевши од његовог међународног филмског откриц́а Жене на ивици нервног слома (1988), који му је донео номинације за Оскара, Златни глобус и БАФТА награде за најбољи филм на страном језику. Ова комедија брзог дијалога и акције додатно је етаблирала Алмодовара као „женског редитеља“ и због његове изјаве да су “жене спектакуларније као драмски субјекти”.
Филм је дебитовао на 45. Венецијанском филмском фестивалу, а у Шпанији је приказан у марту 1988. године. Ово остварење му доноси интернационално признање и зараду од 7,8 милиона долара што га чини најуноснијим филмом у шпанској историји.  Након овог, низали су се бројни успешни наслови, а у прилог томе говори и чињеница да је филм Све о мојој мајци добио више награда и признања него било који други филм у шпанској филмској индустрији, укључујуц́и прву Алмодоварову награду Оскар и Златни глобус за најбољи филм на страном језику, БАФТА награду за најбољу режију и најбољи филм ван енглеског говорног подручја, као и шест Гоја признања у његовој родној Шпанији.
Алмодоварови филмови наизглед представљају благу критику свега лошег у друштву захваљујући чињеници да је учинио да одређене појаве и ситуације не изгледају превише озбиљно. Фокус је на женама и њиховим осећањима, а приче су представљене из женске перспективе кроз често недокучив смисао за хумор, сатиру, мелодраму, пародију или црни хумор.
Без имало страха, освртао се и на теме које су биле цензурисане, попут хомосексуализма, дроге, проституције, физичког злостављања.
Понекад шокантни, а углавном контроверзни, Алмодоварови филмови увек су успевали да пруже нов и занимљив поглед на његову родну земљу. Јака везаност за отаџбину пружала му је неисцрпан извор инспирације. Његови филмови садрже аутобиографске елементе и рађају се из сржи шпанског социјалног живота и његовог личног искуства.
Да би најлакше окарактерисали специфичност Алмодоварових филмова, критичари су сковали термин „Алмодовариано“ којим дефинишу тај његов јединствен стил.
Педро Алмодовар је почасни члан Америчке академије за науку И филм, и ужива статус најславнијег шпанског редитеља своје генерације и најистакнутије фигуре европског филма.
Филмови (избор): Лавиринт страсти, Матадор, Вежи ме, Високе потпетице, Кика, Живо месо, Све о мојој мајци, Причај са њом, Врати се, Прекинути загрљаји, Хулијета, Бол и слава, Паралелне мајке.