Лидија Пилипенко – једна од најзначајнијих примабалерина и кореографкиња, оставила је неизбрисив уметнички траг.
У једном свом тексту споменула је да се први пут нашла на позоришној сцени када је крочила на сцену Позоришта на Теразијама. Захвални смо за ту околност, али и што је надаље бирала да буде део неких од најзначајнијих представа овог позоришта, давала му сав свој таленат, време и волела га. Памтићемо је кроз представе које су обележиле репертоар:
„Бојфренд“ (режија: Соја Јовановић)
„Цигани лете у небо“ (режија: Петар Новотни)
„Волим своју жену“ (режија: Соја Јовановић)
„Престаће ветар“ (режија: Александар Ђорђевић)
„Прича о коњу“ (режија: Мирослав Беловић)
„Мој први сусрет са позориштем везан је за Позориште на Теразијама. Госпођа Љаља Вајс (Wајс), педагог балета у Позоришту на Теразијама, појавила се, једнога дана, на часу дипломаца Балетске школе „Лујо Давичо“. Никада нисам открила, а можда нисам ни хтела, али се сећам да сам се нашла у позоришту, окружена уметницима о којима ништа нисам знала. Kо су ти људи, где је сцена, како до ње доћи, зашто је гардероба пренатрпана костимима? Многи непознати шумови, позиви инспицијента, ужасна бука при одласку на сцену, одзвањање степеница које воде до ње – све је то за мене било дечије откриће, игра, можда изненадно буђење из сна. Нисам имала још ни шеснаест година. Ипак, мали соло, захваљујући госпођи Љаљи Вајс, пробудио ме је из дечијег сна. Нашла сам се на сцени, први пут у животу. Тај мали соло видео је велики кореограф Димитрије Парлић. Одвео ме је у Народно позориште у Београду и преузео бригу о мојој каријери, од солисткиње до примабалерине. Никада нисам заборавила шансу коју ми је дала госпођа Вајс, ни први сусрет са сценом у Позоришту на Теразијама.
Године су пролазиле, наставила сам да пратим репертоар и успехе Позоришта на Теразијама. Данас сам захвална судбини да је баш Позориште на Теразијама, увек пуно ведрине, дивних уметника, мојих пријатеља, оптимизма и лепоте театра, било почетак мог професионалног пута.“