„Тражим да сала буде на Теразијама. Хумористичко или булеварско позориште, које недостаје Београду, мора бити тамо где људи убијају време, а ми им онда понудимо смешно убијање самоће!“

Овим речима Радивоја Лоле Ђукића, оснивача Позоришта на Теразијама, започиње историја јединог музичког позоришта у региону.

Основано као Хумористичко позориште 23. децембра 1949. године, позориште је кренуло са радом у импровизованим околностима као подстанар биоскопа „Београд“ а прва премијера била је Нушићева комедија Др (1951). Првих двадесет година рада, репертоар су чиниле претежно комедије и оперете, што позоришна критика и културна јавност тог времена није дочекала са одобравањем, већ је наставила игнорантски однос према ономе што је убрајано у „лаке“ позоришне жанрове. Али, публика је обожавала.

Неколико година од оснивања, појавила се амбиција да ово позориште не буде само хумористичко, већ и театар озбиљних уметничких амбиција. Тако 1954. године мења име у Београдска комедија, и свој репертоарски курс окреће ка насловима из светске комедиографије. Фузијом са Београдским драмским позориштем 1959. године створено је Савремено позориште са две сцене – на Теразијама и на Црвеном крсту. Савладавајући све проблеме које је то спајање произвело, постављане су представе које се могу сматрати прелазним облицима на путу ка великом америчком мјузиклу. Оклахома (1966) представља преломну тачку на теразијском репертоару, а премијере које су уследиле – Прича из западног кварта (1968) и Пољуби ме Кејт (1969) само су потврдиле ову тенденцију окретања ка музичком позоришту. Појам мјузикла није се још био усталио у нашој жанровској класификацији, ипак публика је одушевљено прихватала сваку наредну премијеру. У марту 1975. године Позориште на Теразијама постаје самостално под именом које и данас носи.

Због темељне реконструкције зграде, представе су од 1991. године извођене на сцени УК „Вук Караџић“, а 2005. године позориште се вратило кући. Данас, Позориште на Теразијама је једино музичко позориште у региону које је добило лиценцу за извођење најпознатијих светских наслова попут мјузикала A Chorus line, Чикаго, Цигани лете у небо, Кабаре, Бриљантин, Продуценти, Mamma Mia!, Фантом из Опере, Flashdance. Настављена је и традиција постављања мјузикла домаћих аутора (Маратонци трче почасни круг, Зона Замфирова, Главо луда, Мистер долар, Са друге стране јастука…)

Након бројних лутања, репертоарског и просторног, носећи се са изазовима друштвено-политичких околности у ком је настало и развијало се, критикама и очекивањима стручне јавности и публике често на врло супротним странама, Позориште на Теразијама је стекло свој идентитет и постало установа високог потенцијала и уметничких достигнућа.

Након 290. премијера, теразијски ансамбл се уз много напора профилисао као једини који се континуирано бави музичким театром. Позориште на Теразијама дочекује јубиларну 75. сезону са великим амбицијама и потенцијалом спремно да са сваком наредном премијером потврди свој статус – да је позоришта спектакла!

ЗГРАДА ПОЗОРИШТА

Григориј Самојлов (1904-1989) био је руски емигрант који је са оцем пребегао у Краљевину СХС након Октобарске револуције. Завршио је Архитектонски одсек Техничког факултета у Београду и за шест деценија каријере урадио је око 180 пројеката.

Заштитни знак опуса Григорија Самојлова је Палата пензионог фонда чиновника и служитеља Народне банке на Теразијама из 1938. године. Ова зграда је одредила, и још увек то чини, слику амбијенталне целине теразијског сквера а била је позната као палата биоскопа “Београд” зато што се у њој налазио тада најсавременији биоскоп на Балкану. Ову салу касније су делили биоскоп и Хумористичко позориште.
Самојлов се сећао да толико похвала није добио за целу зграду колико за биоскоп у њој. Под и таваница ходника који је водио до улаза у биоскоп били су од полумермера а зидови од црног стакла. Изнад улаза постављен медаљон на коме је балетски пар, рад вајара Загородњака. Биле су две благајне – једна за продају улазница за партер, а друга за балкон. Изнад благајни стајале су електронске табле. Дворана је имала је прву климатизацију у граду. Самојлов је причао да је тражио савет од Џенерал моторса како да реши климатизацију, али је на крају ипак све сам пројектовао. На отварању биоскопа оркестар је свирао Дебисија, али у част Самојлова, биле су ту и балалајке са руским песмама.
Декорисан у духу арт декоа, имао је бројне новотарије: таблу са лампицама које су означавале слободна места, лампица поред седишта коју активира рецепционер у случају да сте током пројекције добили телефонски позив, полукружни хол је у огледалима што ствара утисак пуног круга. Иначе,  идеја Григорија Самојлова како да се визуелно увећа простор, од тада је у свим архитектонским уџбеницима нацртне геометрије.

На крају живота, Самојлов је пројектовао преуређење биоскопа у Позориште на Теразијама које се ту већ налазило. То је био последњи његов рад.

Галерија