Женидба и удадба

МАЛОГРАЂАНШТИНА КАО СИСТЕМ САМОУНИШТЕЊА

Иако изворно означена као комедија нарави, “ЖЕНИДБА И УДАДБА“ Јована Стерије Поповића, гледано из данашњег угла, највише подсећа на сапунску оперету о хромој и добродушној девојци и стидљивом али вредном младићу, са срећним крајем.

Маниром искусног аналитичара, Јован Стерија Поповић одсликава тему проналажења животног сапутника као насушну потребу да се живот заодене заводљивим илузијама, у чему су баналност и кич битна градивна средства.

У жељи да уобичајену трку за профитом пропустимо кроз визуру „непристрасног посматрача“, поставка “ЖЕНИДБЕ И УДАДБЕ“ базирала се на актуелној иконографији којом смо запљуснути из свих медијских оружја. Театралност у изразу, као стил споразумевања и општења, послужила је као повод и добар полигон за креацију захвалних ликова на тему склапања послова од “изузетног значаја“.

ЈОВАН СТЕРИЈА ПОПОВИЋ (1806-1856)

Школовао се у Вршцу, Гимназију завршио у Сремским Карловцима и Темишвару, а права студирао у Словачкој. Након више година рада као професор природног права, 1842. године бива постављен за начелника Министарства просвете. Знатно је допринео систематском организовању школства и учествовао у оснивању Народног позоришта и Народног музеја. Упоредо са овим пословима, није запостављао книжевно стварање. Писао је прозу, стихове, драме, критике и уџбенике. Иако су највише цењене његове драме и трагедије („Милош Обилић“, „Наход Симеон“, „Смрт Стефана Дечанског“, Лахан“…), након његове смрти, позоришној публици је највише познат као комедиограф. У својим комедијама је на врло духовит али сатиричан начин указивао на лажно и површно васпитање у туђинском духу и последице које оно ствара. Међутим, није се задржао само на комедији карактера, којом је исмевао различите страсти и мане појединца, већ се упустио у стварање комедије нарави налазећи инспирацију у друшвеној средини. Најпознатијим његовим комедијама сматрају се „Лажа и паралажа“, „Тврдица или Кир Јања“, „Покондирена тиква“, „Женидба и удадба“, „Родољупци“…

Стеријина дела су још за његова живота била основа репертоара српског позоришта које је сматрао „школом практичне мудрости“.

Романтичар у драми и трагедији, али реалиста у комедији, са аутентичним смислом за комику и ванредним осећајем за вођење заплета, Стерија је дао делатрајне књижевне и позоришне вредности која су значајно допринела и развоју глуме код нас.

„Настојеће позорије нисам измислио, него све што се у њему налази, пак и саме речи и изразе, покупио сам које из живота, које из новина; и читатељи ће се из гдекојих општина зачудити кад своје Смрдиће, Шербулиће, Жутилове итд. У својој истоветности”

Ј.С. Поповић

У Позоришту на Теразијама до сада су се изводила следећа Стеријина дела:

„Зла жена“ у режији Миленка Маричића (1955)
„Београд некад и сад“ у режији Небојше Комадине (1970)
„Покондирена тиква“ у режији Драгана Јовића (1975)
„Милобруке“ у режији Радослава Дорића (1981)
„Родољупци“ у режији Радослава Дорића (1983)