zona zamfirova mjuzikl

КО ЈЕ БИЛА ЗОНА ЗАМФИРОВА?

Дуго се чак и међу ученим људима није знало да је Сремац своје најбоље дело написао на основу истинитог догађаја који се одиграо у Приштини крајем 19. века. Целу причу Сремац је чуо од Бранислава Нушића, који је 1895. био српски конзул у Приштини. После доласка из Приштине једне летње вечери на Калемегдану Нушић је, у шетњи, све испричао Сремцу. Сремац се одушевио и замолио пријатеља да му дозволи да обради ову причу. Једини услов који је изрекао Нушић био је да у делу не спомиње Приштину, јер је у кући чорбаџи Замфира много добрих кафа попио! Сремац је на то одговорио: “Одвешћу ја твоју Зону у мој лепи Ниш. Неће је тамо ни рођени татко препознати”.

Иначе, у стварном животу, Зона се након „скандала“ удала за сиромашног и лепог младића, шнајдера Алексу Грбића. Млади супружници Алекса и Зона преселили су се одмах у Призрен где су изродили три сина и две кћери. Зона је, затим, са породицом прешла у Урошевац, а за време окупације 1943. дошла је у Београд. Прво се настанила у Реснику, па на Звездари, и на крају у Улици 27. марта број 89. Своју старост проводила је нечујно и тихо све до 1952. године када је истина о Зони откривена. Исте године у Народном позоришту, за време управника Раше Плаовића, постављена је и представа Зона Замфирова. Зона је у традиционалној ношњи, са неизбежним шалварама, присуствовала премијери у другом реду.

Умрла је 1952. године, недуго након премијере комада, у 75. години, а сахрањена је на Новом гробљу у Београду. На њеном гробу и данас пише: „Овде почива Зона Замфирова.“

ПРЕД БЕЛИМ ПАПИРОМ

Сваки пут када се нађе пред новим пројектом позориште је у сличној позицији као писац пред белим папиром. Нарочито је тешко, чак је врашки тешко попунити „празнину сцене“ у случају домаћег мјузикла. С обзиром да смо ми кућа која је финансирана из буџета Града Београда тим пре смо обавезни и према себи и српској култури уопште, да континуирано креативно промишљамо нашу (драмску) литературу у складу са својим основним репертоарским опредељењем. Стога није чудно што се на сцени Позоришта на Теразијама изводи „Зона Замфирова“ напротив. Јунаци Стевана Сремца и њихови међусобни односи „изведени“ су на сцену управо на начин који подарзумева стил позоришта као што је мјузикл. При том, основна идеја којом се руководио ауторски тим предвођен Коканом Младеновићем, са којим смо пре почетка рада постигли пуну сагласност, јесте неке врста отклона од стереотипне интерпетације ове, ако то није претенциозно казати, наше верзије Ромеа и Јулије. На првом месту отклон је направљен на нивоу саме приче. Најпре је обухваћен друштвени контекст ондашње тек ослобођене Србије изашле из феудалног начина живота. Потом су снажно заоштрени односи између класе богаташа коју симболизује Хаџи Замфир и нижих социјалних слојева друштва, ситних занатлија и малих привредника које предводи необуздани Мане. Друго, бекство од стереотипа изражено је и у музици која не бежи од фоклора али је неочекивана и у аранжману и основном стилском опредељењу. Треће, у Позоришту на Теразијама овај пут је на нивоу игре и плеса имплементиран степ који није био претерано заступљен у досадашњим кореографским решењима.

И на крају као најважније јесте глумачка игра нашег ансамбла појачаног драгим гостима који сви заједно, ефектно обједињују и мире на најлепши начин све елементе нашег приступа овој теми и овом књжевном делу. Уверени смо да смо управо оваквим приступом одбранили пуни смисао и све разлоге рада ове представе.

Такође сигурни смо да је радом на мјузиклу „Зона Замфирова“ створена нова реалност, ново биће на нашој уметничкој сцени која ће постојати и када представа више не буде на репертоару.

Жељко Јовановић
Директор уметничког сектора Позоришта на Теразијама

СТЕВАН СРЕМАЦ

Стеван Сремац (1855 –1906), приповедач и романсијер. По завршеним историјско – филолошким студијама на Великој школи у Београду, радио је као средњошколски професор у Нишу, Пироту и Београду. Члан Српске академије наука постао је 1906. године. Исте године је и умро од изненадне инфекције. С истанчаним посматрачким даром, написао је десетине приповедака и романа из тадашњег савременог живота наше престонице и паланачког живота. Најпознатија су му дела: Вукадин, Ивкова слава, Зона Замфирова, Поп Ћира и поп Спира, Кир Герас, Ибиш ага и друга…

ЗОНА ЗАМФИРОВА

Мјузикл

Премијера: 9. новембар 2012.

Режија: Кокан Младеновић
Текст и сонгови: Кокан Младеновић
Композитор: Марко Грубић
Диригент: Милан Недељковић
Кореограф: Мојца Хорват
Сценограф: Марија Калабић
Костимограф: Татјана Радишић
Лектори: Радован Кнежевић и Десимир Станојевић

 УЛОГЕ:
МАНАСИЈЕ, МАНЕ: Иван Босиљчић/Александар Вучковић
ЗОНА: Ивана Поповић/Милена Живановић
ХАЏИ ЗАМФИР: Милош Ђорђевић
ДОКА: Душица Новаковић/Тања Живковић
МАНУЛАЋ: Слободан Стефановић
ЈЕВДА: Маја Новељић/Кристина Савић
ЧОРБАЏИ ТАСА: Владан Савић
ТАСКА: Ивана Кнежевић
ГЕНА: Ана Радивојевић Здравковић
КАЛИОПА: Наташа Балог/Елизабета Ђоревска
ПОТЕ: Мирољуб Турајлија
КОТЕ: Милан Антонић
ВАСКА: Милена Живановић/Ива Стефановић
ГАНЕ КЛИНЧАР: Иван Заблаћански
ХАНС: Саша Јоксимовић/Милан Тубић
КАЛИНА: Јелена Арсић

Ансамбл: Ирена Шаровић, Милица Павловић, Јелена Вуковић, Лидија Новаковић, Ивана Дубовац, Милица Тодоровић Немања Наумоски, Игор Наумоски, Сава Видицки, Стефан Ћалдовић, Бранко Митровић, Дејан Бошковић, Данило Фатић, Биљана Пековић, Мирјана Недељковић, Миљана Радиновић, Бојана Рачић, Сара Ристић, Нина Мијалковић, Катарина Калмар, Милена Моравчевић, Мирјана Стојановић, Стефан Живановић, Немања Николић, Воја Орлић, Марко Богданић.

Хор: Миња Петровић, Татјана Николић, Сара Ристић, Катарина Калмар, Нина Мијалковић, Јован Николић, Бојан Гавриловић, Филип Чала, Иља Фролов, Филип Савић, Алекса Станиловић, Данијел Јанковић, Александар Новаковић.

Оркестар: Јелена Димитријевић / Катарина Ковачевски (концертмајстор), Марија Ристић, Борис Матејић, Боривоје Спасојевић, Ана Тадић, Драгомир Маринковић, Катарина Касаткин, Марта Петровић, Даниела Станковић, Јована Томовић, Иван Ранковић, Владимир Мандић, Зоран Ковачевски, Младен Лукић, Михајло Богосављевић, Александар Петковић, Маја Хајдуковић, Војин Ненадовић, Дејан Стојадиновић, Никола Ђокић, Милош Бранисављевић, Урош Ранковић, Ненад Ивовић, Ивана Павловић, Татјана Радуновић, Јована Бјеле.

Асистент редитеља: Исидора Гонцић, Асистент кореографа: Јелена Арсић, Асистент сценографа: Тамара Бранковић, Дина Јузбашић, Асистент костимографа: Александра Стошић, Корепетитор драме и солиста: Борис Поп Трајковић, Корепетитор хора: Татјана Николић, Продуцент: Бранислав Церовић, Организатор: Мирјана Заложник, Јована Савин, Инспицијент: Горан Младеновић, Суфлер: Горан Томић, Фотографије: Далибор Тонковић.

Техника: Руководилац сценско-техничког сектора: Драган Лазић; Организатор сценско-техничког сектора: Зоран Ћорломановић; Дизајн светла, руководилац службе расвете: Момчило Жиропађа; Руководилац аудио службе и дизајн тона: Бранислав Митић; Оператор сценске механике: Зоран Благојевић, Руководилац гардеробе: Љиљана Спасић; Руководилац шминкерско-власуљарске радионице: Снежана Мартинов; Реквизитери: Драгослав Дамјановић и Драган Грбић; Кројачица: Виолета Живанчевић.

Сценска и костимска опрема реализована у радионицама Позоришта на Теразијама

Трајање представе: 2 часа и 45 минута (са паузом)

Сезона 2012/2013.   /   277. премијера

Галерија