Радивоје Лола Ђукић
(1923-1995)

Радивоје Лола Ђукић

Радивоје Лола Ђукић рођен је 3. априла 1923. године у Смедереву. Како је сам говорио: “Зачет у Србији од оца Црногорца а тврди да је Југословен“.

Живео је и радио у Београду, али родно место свога оца Трифуна, Брскут, увек је осећао као свој завичај.

Свој радни век започео је као репортер, а затим уређивао дечији, драмски и забавни програм Радио Београда. Основао је Хумористичко позориште у Београду, данашње Позориште на Теразијама. Био је један од оснивача Телевизије Београд и њене школе хумора. У оквиру информативног програма, оставио је за собом стотине сатиричних прилога. Написао је и режирао преко 200 емисија. Серије Сервисна станица, На тајном каналу, Музеј воштаних фигура, Спавајте мирно и друге писао је заједно са Новаком Новаком. На овој телевизији је, у својој 53. години, завршио радни век због политичког и програмског неслагања. Ни једна серија није сачувана у целини. Избрисане су из никада утврђених разлога.

Рад у позоришту обележиле су театарске комедије Златни мајдан, Бог је умро узалуд, Будибогснама, Човек са четири ноге, Усрећитељи, Морам да убијем Петра, Крадем, крадеш, краду, Једна љубав а пет покојника али и мјузикл Уби или пољуби и монокомедија Глупи Август- мемоари једног кловна. Писао је сценарија за филмове Нема малих богова, Срећа у торби, На место грађанине Покорни, Златна праћка…

Написао је књигу Склеротични мемоари (1987), романе Овца на булевару Октобарске револуције (1989) и Будале једу маглу (1996). Његови интервјуи, политичка реаговања и остали текстови сакупљени су и штампани у књизи Човек правих леђа у земљи грбавих (1998).

Ужаснут оним што се у догађа у држави, у периоду од 1990. до 1994. године враћа се сликарству. На отварању своје изложбе у Музеју позоришне уметности у Београду 1992. године изјавио је: „Молим вас да ово што видите не вреднујете као сликарство, већ као моју скромну забелешку о ружним данима наше домовине и људима који су створили време у коме смо постали и слепи и мишеви.“

Радивоје Лола Ђукић прешао је 1994. године у Црну Гору да живи и ради. Умро је 7. септембра 1995. године у Београду.

Своју литерарну заоставштину оставио је као легат Националној библиотеци Републике Црне Горе Ђурђе Црнојевић на Цетињу. Посебна вредност легата су сценарији за снимљене и неснимљене филмове и ТВ серије, као и необјављени књижевни радови Лоле Ђукића, за које је носилац ауторских права управо Национална библиотека. Поводом 20 година од смрти аутора, Национална библиотека је израдила „Дигиталну колекцију Легат Радивоја Лоле Ђукића“, која садржи избор из књижевне, филмске и ликовне грађе Лоле Ђукића.

Уметнички ансамбл Хумористичког позоришта

„И код мене, у теразијској кући, очекивао се велики догађај. Требало је да Савет, кога је поставио град Београд, одобри позориште као позориште. Нушићев Доктор био је спреман, изволите на пробу и одлучивање. Ако је добро – позориште је рођено, ако не ваља – негде ће нас ваљда расподелити. Режија и главна улога – Јован Гец.

Година 1951.

Поседао Савет у партер, проба иде добро, али нигде смеха. Ко да се смеје када су ту сви службено?! А изем ти комедију без цепарења. У паузи чика Гец ми каже: “Сине, ја сам на много места био управник и редитељ и знам: не могу глумци лепо да играју комедију ако им се не смеју. Ми газимо, газимо по вицевима, а Савет се удрвенио као букове цепанице. Пропашћемо због ове тишине!“

У Савету је био и мој друг, драмски писац и и радио-уредник Миодраг Ђурђевић. Паметан момак, а умео је много лепо и заразно да се смеје. Шапнем му:

• Ђуро , помози нам, смеј се.
• Како ћу овако сам? Смех је заразан.
• Баш тако. Пази , седи иза мене, ја знам Нушићева смешна места, па када се ја почешем по глави ти се зацерекај!

Поче други чин. Ја сачекам виц па се почешкам по глави, а Ђура прсне у смех! Окрену се мудри чланови савета ка њему, погледају га, ја држ за главу, а Ђура врисне. Кад то би и трећи пут, почеше и они да гргоћу. Виде и чују Ђуру па се раскравили. А Гец и Душко Антонијевић осетили и можеш мислити!

Позориште је основано уз опшу и насмејану сагласност.“

Програм прве представе Хумористичког позоришта

„Имали смо само једну, али врло озбиљну идеју водиљу – да буде смешно! Ако комедије буду имале и неку актуелну поруку као у Дођите сутра о бирократији, или мој Златни мајдан о жељи за богаћењем, или нарочито Заједнички стан Гуте Добричанина који је доживео изузетну популарност – утолико боље! Ако су стране комедије и неактуелне – нека су што смешније!

Веровали или не, ми смо свако вече прегледали столице у гледалишту: ако је било мање од пет упишаних – лоше смо играли! Упишкити се од смеха за нас је био врло леп обичај. Гледао сам једног официра како за време представе Моја беба удара главом о наслон седишта испред себе. Хоће човек да умре од смејања па ствара себи бол да би се повратио. Неки фини људи су живели у то време. Расположени. И срећни што су дошли бар до карте за смешно позориште, када друге робе нема.

Штампа је имала другачије мишљење. Две године нико није ни споменуо наше позориште. А оно о чему новине не пишу и не постоји! Да ли су критичари били сувише префињени или препаметни за разне Чарлијеве тетке, Довитљиве девојке и наше прве оперете, или се за мном још вукао онај филмско-аферашки реп, а за новинаре се зна да морају бити мудри и опрезни – ја не знам. У сваком случају: народ се упишавао, а критичари су имали добру бешику. “

Статистика посећености премијера Хумористичког позоришта

„Прошла је прва, па друга, па петнаеста премијера, увек у пуној и увек засмејаној дворани, а ниједан лист, ниједан белешкар није хтео да призна да такво позориште уопште и постоји у нашем главном граду, јер је очигледно било деградантно да се у њему гаји и нешто што је лако и смешно, нешто што није дубоко и тешко, што није велика, озбиљна уметност или доказана литература.“

„Публика је то одмах осетила и поклонила му своје најлепше охрабрење. Нека то охрабрење помогне Хумористичком позоришту да брзо пронађе свој пут (без академске укочености која почиње да захвата неке наше сцене), свој полет и своје самопоуздање“.

„Интересантно је напоменути да је ово скоро једино хумористичко у нашој земљи које има сталне чланове. Досад је тако било само „Позориште комедије“ у Загребу али оно није потпуно самостално јер има заједничку управу са хумористичким листом „Керенпухом“. Београдско хумористичко позориште је потпуно самостално“.

„Последња премијера Хумористичког позоришта Харун ал Рашид била је на солидној висини. Ако у принципу немамо ништа против лаког и забавног репертоара, онда је Харун ал Рашид врло добра представа. Не служећи се јефтиним средствима а скоро три часа држати преко 900 људи у расположењу које се граничи са буром смеха – то је успех! Сама комедија нема неких нарочитих литерарних квалитета. То је типична комедија интриге заснована на замени личности. Оно што је нарочито условило њен велики успех код публике то је добра глума скоро свих извођача… У једној реченици: три часа лаке и пријатне забаве, добре комике, духовитих дијалога, праскавих и бучних заплета, добре музике и игре.“

Др.

Златни мајдан

Дорћолска посла

Харун ал Рашид

„Радивоја Лолу Ђукића упознали смо моја супруга Жељка Рајнер и ја, у прољеће 1953. године када је дошао у посјет загребачком казалишту Комедија. У то вријеме био је директор Хумористичког позоришта у Београду. Дошао је у Загреб гледати представе театра сличног опредјељења. Сједио је у првом реду, а није се ни насмешио, иако смо играли комедију. А глумци као глумци, увек примјете ако њихов комичан текст није пропраћен смијехом. Послије представе упознали смо се са високим лијепим човјеком дугуљаста аскетска лица и елегантног држања. Спомињем то јер и касније, када смо се добро упознали, примјетили смо да се ријетко смије. Необично за човјека који је својим хумором насмијавао милијуне људи а да се сам ријетко смије.

Убрзо послије тог упознавања, послао нам је у име Хумористичког позоришта позив и уговоре на ангажман. Како смо имали у нашем загребачком казалишту несугласица, прихватили смо позив и преселили се за Београд. Било је то у јесен 1953. године. Тако је Лола непобитно утјецао на наше судбине. У Београду, где смо се вјенчали, Лола је био наш вјенчани кум. Он је јако волио људе, а глумце посебно, па је био кум на вјенчањима преко двадесет пута и то углавном паровима из свијета казалишта, телевизије и филма.

(из књиге „Радивоје Лола Ђукић, Југословенска одисеја“, 1998. )

Словеначки лист „Младина“ у рубрици Мементо пише поводом смрти Радивоја Лоле Ђукића, да је „отишао човек који је својим телевизијским серијама задужио југословенске народе и народности у вероватно једином аутентичном тренутку братства и јединства. У његовим парафразама свакодневног живота људима се тада чинило да живе у истом свету, да дишу исти ваздух, да их муче исти проблеми и да их води исти сан. Када се Ђукић, човек који је остварио Југославију, склонио, људима се постепено учинило да не живе у истом свету, да не дишу исти ваздух, да их не муче исти проблеми и да их не води исти сан. И Југославија је намах доживела крај. Имао је 72 године.“

„Као изразити хуманиста, Ђукић је у потпуности сагласан са водећим писцима наше епохе (Томасом Маном, Роменом Роланом, Леонидом Леоновим, Михаилом Шолоховим, Ивом Андрићем и Михаилом Лалићем) да наша цивилизација на крају вијека технички и технолошки напредује, али да назадује у моралном погледу. Цјелокупно Ђукићево дјело намијењено је доказивању и умјетничком обликовању ове ноторне чињенице.“

„Одувек ме нервирао, и што даље све више, лицемерни страх и одатле и презир према свему што није „најуметност“. Откуда у нашем друштву које је измислило самоуправљање, откуд у нашем менталитету који је тако отворен и комуникативан, толико присан и срдачан, откуд у нашој уметности која је од Вука још заокренута ка простом и једноставном, откуда та и толика лажна претенциозност, та снобовска искључивост, аристократоидност, та неискреност, чија је највећа манифестација да радије тврдимо да волимо нешто што не волимо (често и не разумемо), но да признамо било какву вредност ономе што нас истински забаља. Како то да смо скоро неизлечиво измешали бабе и жабе па истим аршином хоћемо да меримо врхунце наше уметности и дневне забавне потребе једног друштва. Откуд то…“

(Политика , 5. април 1964.)

„Јер сањарења ми сами обликујемо, а јаву нам нуде други!“

„Да не бих плакао, решио сам да се смејем и да се подсмевам“.

„А на сред ледине велики транспарент на коме пише: Ако нема ветра, пауци ће небо премрежити! Посебном одлуком власти, код нас је ветар укинут. Ваљда да не би било назеба народа.“

На констатацију новинара да ће на почетку интервјуа прескочити његову уметничку биографију, Лола је рекао: „Баш Вам хвала. Толико пута сам већ причао о својим батргањима кроз уметност и живот, да понекад желим да викнем као Гебелс: Кад чујем реч култура, ја одмах вадим револвер!“

„Ако човек поштено и објективно поразмисли о живљењу, доћи ће до закључка да су дани само ходање кроз сате пуне бесмисленог и једноликог посла, да су ноћи и спавање обична несвестица у којој и не постојимо и да је, за сваког човека, једино право и значајно оно време пред сан, они тренуци кад сањаримо о себи и људима око нас! Кад легнете, па у машти почнете да листате странице својих жеља, па евиденцију остварења, па да замишљате како ћете учинити оно што морате учинити, како ћете очарати особу која је за очаравање, или пљунути свог непријатеља и рећи му оно што се нисте сетили, или усудили, да му кажете… Тек у тим вечерњим сањарењима човек живи свој прави живот. И никада не можете заиста упознати човека, ако не сазнате шта он преврће по глави док не заспи.”

“Желео бих да могу да живим у време када ћу постати учитељ преко телевизије. Гуру неки индијски који би учио људе љубави, поштовању других, и који би их учио да мржња ничему не води, да освета ничему не води, да је све то ружно и да то само нашу личну невољу и несрећу увећава – да нам само љубав даје леп, миран сан и лепо чекање будућности, којa је већ сутра!”

Фотографије: приватна архива и архива Позоришта на Теразијама