„Бродвејске враголије“, музика и стихови Лиза Ламберт и Грег Морисон, либрето Боб Мартин и Дон Мекелар, редитељ Небојша Брадић, Позориште на Теразијама

Спасоносне музичке враголије

Радња мјузикла „Бродвејске враголије“ аутора Лизе Ламберт и Грега Морисон (музика и стихови), и Боба Мартина и Дона Мекклеар (либрето), први пут изведеног крајем деведесетих година у Торонту, а касније са огромним упсехом постављеног и на Бродвеју, врло је особена јер је реч о позоришту у позоришту. Наратор води водвиљски заплет који се одвија 1928. године у позоришним оквирима, а укључује свадбе, уцене, прељубе и рад на представи, при чему ствара непрестану приповедачку дистанцу, постављајући важна питања о суштинским значењима мјузикла. Оваква структура обезбеђује вишезначност, истовремену функцију забаве, кроз уживање у комичко-музичко-плесним вештинама извођача, али и усмеравање гледалаца на запитаност о функцијама позоришта.
Редитељ Небојша Брадић вешто је водио бројни ансамбл представе који укључује глумце, плесаче (кореограф Милица Церовић), хор и оркестар (превод и препев сонгова Слободан Обрадовић, диригент Весна Шоуц), градећи на сцени комични мјузикл грандиозне, спектакуларне форме, раскошно дизајниран (сценограф Миодраг Табачки, костимограф Марина Меденица), без сумње нови хит Позоришта на Теразијама. Светислав Буле Гонцић игра наратора, Човека у фотељи, који нас ноншаланатно, духовито и помало носталгично води кроз причу из времена прохибиције. Његова игра почиње у мраку, у редовима гледалаца, иронично разобличавајућим коментарима о одбојности према позоришту. На почетку успоставља директан контакт са публиком који ће имати континуитет до краја представе, што има функцију разбијања илузије игре, али и комичка значења. Човек нам приповеда о скором венчању бизнисмена Роберта Мартина кога заводљиво, са сигурном лакоћом, игра Славен Дошло, и Џенет Ван де Граф, бродвејске глумице опијене љубављу, коју такође сугестивно игра Ивана Поповић Илијин. Њихову срећу кваре компликације, конци које мрсе фарсично обликовани гангстери, маскирани у куваре (Милан Тубић, Данијел Корша). Њихов задатак је спречавање венчања, да бродвејска звезда не би због брака напустила представу, њихову инвестицију. Зато ангажују неодољивог, али мало тупавог љубавника Алдолфа, кога Милош Ђорђевић игра у свом опојном маниру, врло театрално, комички продорно и сценски убедљиво. Уместо Џенет, он заводи климаву Драузи (Јелена Јовичић), Џенетину дружбеницу која не престаје да удара по вотки… Овај компликован заплет ће се распетљати вишеструким срећним крајем и венчањима, према комичким обрасцима, успостављеним још у античкој комедији.
Паралелно са водвиљском радњом тече ток њене деконструкције, кроз изазовне коментаре наратора који нас непрестано враћају на почетак, на запитаност о суштинском смислу позоришта и музике, због чега је ова представа нарочито изазовна. Његов полазни мотив грађења приповести о бродвејским враголијама је потреба да се избори са „недефинисаном тугом“, „тугом као таквом“, коју, по њему, лечи музика. Ова мисао нас враћа на идеје Томаса Стернса Елиота, Платона, Ничеа, Вајлда, Игоа и многе друге писце и филозофе, за које је музика врхунац уметничке сензитивности. Елиот је, између осталог, написао да не постоји људско осећање, које не проналази олакшање у музици. Она заиста оплемењује свет, ублажава бол и гаси тугу, што нам је свима, данас и увек, потребно.

Ана Тасић

Политика, 21. октобар 2019.