„Brodvejske vragolije“, muzika i stihovi Liza Lambert i Greg Morison, libreto Bob Martin i Don Mekelar, reditelj Nebojša Bradić, Pozorište na Terazijama

Spasonosne muzičke vragolije

Radnja mjuzikla „Brodvejske vragolije“ autora Lize Lambert i Grega Morison (muzika i stihovi), i Boba Martina i Dona Mekklear (libreto), prvi put izvedenog krajem devedesetih godina u Torontu, a kasnije sa ogromnim upsehom postavljenog i na Brodveju, vrlo je osobena jer je reč o pozorištu u pozorištu. Narator vodi vodviljski zaplet koji se odvija 1928. godine u pozorišnim okvirima, a uključuje svadbe, ucene, preljube i rad na predstavi, pri čemu stvara neprestanu pripovedačku distancu, postavljajući važna pitanja o suštinskim značenjima mjuzikla. Ovakva struktura obezbeđuje višeznačnost, istovremenu funkciju zabave, kroz uživanje u komičko-muzičko-plesnim veštinama izvođača, ali i usmeravanje gledalaca na zapitanost o funkcijama pozorišta.
Reditelj Nebojša Bradić vešto je vodio brojni ansambl predstave koji uključuje glumce, plesače (koreograf Milica Cerović), hor i orkestar (prevod i prepev songova Slobodan Obradović, dirigent Vesna Šouc), gradeći na sceni komični mjuzikl grandiozne, spektakularne forme, raskošno dizajniran (scenograf Miodrag Tabački, kostimograf Marina Medenica), bez sumnje novi hit Pozorišta na Terazijama. Svetislav Bule Goncić igra naratora, Čoveka u fotelji, koji nas nonšalanatno, duhovito i pomalo nostalgično vodi kroz priču iz vremena prohibicije. Njegova igra počinje u mraku, u redovima gledalaca, ironično razobličavajućim komentarima o odbojnosti prema pozorištu. Na početku uspostavlja direktan kontakt sa publikom koji će imati kontinuitet do kraja predstave, što ima funkciju razbijanja iluzije igre, ali i komička značenja. Čovek nam pripoveda o skorom venčanju biznismena Roberta Martina koga zavodljivo, sa sigurnom lakoćom, igra Slaven Došlo, i Dženet Van de Graf, brodvejske glumice opijene ljubavlju, koju takođe sugestivno igra Ivana Popović Ilijin. Njihovu sreću kvare komplikacije, konci koje mrse farsično oblikovani gangsteri, maskirani u kuvare (Milan Tubić, Danijel Korša). Njihov zadatak je sprečavanje venčanja, da brodvejska zvezda ne bi zbog braka napustila predstavu, njihovu investiciju. Zato angažuju neodoljivog, ali malo tupavog ljubavnika Aldolfa, koga Miloš Đorđević igra u svom opojnom maniru, vrlo teatralno, komički prodorno i scenski ubedljivo. Umesto Dženet, on zavodi klimavu Drauzi (Jelena Jovičić), Dženetinu družbenicu koja ne prestaje da udara po votki… Ovaj komplikovan zaplet će se raspetljati višestrukim srećnim krajem i venčanjima, prema komičkim obrascima, uspostavljenim još u antičkoj komediji.
Paralelno sa vodviljskom radnjom teče tok njene dekonstrukcije, kroz izazovne komentare naratora koji nas neprestano vraćaju na početak, na zapitanost o suštinskom smislu pozorišta i muzike, zbog čega je ova predstava naročito izazovna. Njegov polazni motiv građenja pripovesti o brodvejskim vragolijama je potreba da se izbori sa „nedefinisanom tugom“, „tugom kao takvom“, koju, po njemu, leči muzika. Ova misao nas vraća na ideje Tomasa Sternsa Eliota, Platona, Ničea, Vajlda, Igoa i mnoge druge pisce i filozofe, za koje je muzika vrhunac umetničke senzitivnosti. Eliot je, između ostalog, napisao da ne postoji ljudsko osećanje, koje ne pronalazi olakšanje u muzici. Ona zaista oplemenjuje svet, ublažava bol i gasi tugu, što nam je svima, danas i uvek, potrebno.

Ana Tasić

Politika, 21. oktobar 2019.