Порука за Светски дан позоришта 2018 – Европа

САЈМОН МЕКБАРНИ (Уједињено Краљевство)- глумац, писац, редитељ и саоснивач позоришта „Théâtre de Complicité“

На мање од километар од Киренајске обале у северној Либији налази се огромно камено склониште –  80 метара широко и 20 метара високо. На локалном дијалекту зове се Hauh Fteah.

Тестом утврђивања старости помоћу угљеника из 1951, овде је утврђено постојање непрекидног људског присуства пре најмање 100 000 година. Међу ископаним артефактима била је и фрула од кости, која датира негде између 40 000 и 70 000 година пре нове ере. Када сам као дечак чуо за то, упитао сам оца:  „Имали су музику?“ Насмејао се.  „Као и све друге људске заједнице.“ Он је био преисторичар рођен у Америци, први који је учествовао у ископавања у Hauh Fteah.

Велика ми је част и задовољство што сам европски представник на овогодишњем Светском дану позоришта. Мој претходник, велики Артур Милер, 1963. године рекао је да се над светом опасно надвија претња нуклеарног рата: „У временима када су руке дипломатије и политике тако кратке и нејаке, деликатан али некада далекосежан домет уметности мора да понесе терет тога да на окупу одржи људско друштво.“

Значење речи драма потиче од грчког „dran“ што значи „радити, чинити“. Реч театар потиче из грчког, „Theatron“, што дословно значи „место виђења“. Не само место где гледамо него где видимо, схватамо, разумемо. Пре 2 400 година Поликлет Млађи пројектовао је велико позориште у Епидаурусу. Са аудиторијумом који прима 14 000 гледалаца, запањујућа је чудесна акустика у отвореном простору. Шибица упаљена на средини позорнице може се чути у целом аудиторијуму са 14 000 места. Као што је било уобичајено у грчким позориштима, иза глумаца се видео и пејзаж. Тако се, истовремено, спајало не само више простора, простор заједнице, позоришта и природног света, него су се спајала и сва времена. Како су представе призивале у садашњост митове из прошлости, могли сте се, изнад позорнице, загледати у оно што ће постати ваша коначна будућност. Природа.

Једно од најупечатљивијих открића реконструкције Шекспировог Глоб театра у Лондону такође има везе са оним што видимо. Ово откриће има везе са светлом. И позорница и аудиторијум једнако су осветљени. Извођачи и публика могу да виде једни друге. Увек. Где год погледаш, видиш људе. А једна од последица је и то што нас ово подсећа да велики монолози, рецимо Хамлета или Магбета, нису тек интимна промишљања, него јавна разматрања.

Живимо у временима када је тешко јасно видети. Окружени смо са више фикције него у било ком другом тренутку историје или праисторије. Свака „чињеница“ може се оспорити, свака анегдота полаже право на нашу пажњу као „истина“. Нарочито нас једна фикција непрекидно окружује. Она која тежи да нас одвоји. Од истине. И једно од другог.  Да смо одвојени. Народи од народа. Жене од мушкараца. Људи од природе.

Али једнако као што живимо у временима подела и фрагментације, живимо и у временима огромног покрета. Више него у било ком тренутку у историји, људи су у покрету; често бежећи; ходајући, пливајући по потреби, мигрирајући; по целом свету. А то је тек почетак. Одговор је, као што знамо, да се затворе границе. Подигну зидови. Да се искључи. Изолује. Живимо у светском поретку који је тирански, где је равнодушност валута, а кријумчарска роба нада. Део те тираније је и у контроли не само простора него и времена. Време у којем живимо зазире од садашњости. Концентрише се на недавну прошлост и блиску будућност. Немам то. Купићу ово. Сада, кад сам то купио, треба ми следећа… ствар. Далека прошлост се брише. Будућност нема значаја.

Много је оних који кажу да позориште неће или не може то да промени. Али позориште неће отићи. Зато што је позориште место, рекао бих, уточиште, где се људи окупљају и одмах формирају заједнице. Као што смо одувек чинили. Сва позоришта су исте величине као прве људске заједнице од 50 до 14 000 душа. Од номадске шпиље до трећине старе Атине.

Управо због тога што позориште постоји само у садашњости, оно чини изазов овом погубном виђењу времена. Позориште се увек бави садашњим тренутком. Његово значење гради се у заједничком чину између извођача и публике. Не само овде него и сада. Без чина извођача, публика не би могла да верује. Без веровања публике, представа не би била целовита. Смејемо се у истом моменту. Ганути смо. Задржавамо дах или изненађени остајемо без речи. И у том тренутку, кроз драму, откривамо најдубљу истину: оно што смо сматрали најинтимнијом границом између нас, граница наше личне свести, такође је без граница. Она је нешто што делимо са другима.

И не могу да нас спрече… сваке вечери. Сваке вечери ће се поново окупити глумци и публика. И поново ће се одиграти иста драма. По речима писца Џона Бергера, „Дубоко у природи позоришта је осећај ритуалног повратка“, а управо због тога је оно одувек уметничка форма бездомника, што ми заправо јесмо због тог растакања нашег света. Где год има извођача и публике, играће се приче које се не могу испричати нигде другде, било да говоримо о оперским и позоришним кућама наших великих градова, или камповима у које су се склонили мигранти и избеглице у северној Либији и широм света. Увек ћемо бити повезани, као заједница, у овом поновном одигравању. А да смо у Епидаурусу, могли бисмо да подигнемо поглед и видимо како нам је то заједничко са ширим крајоликом. Да смо увек део природе и не можемо од ње побећи, као што не можемо побећи ни са ове планете. Да смо у Глоб театру, видели бисмо како се наизглед интимна питања постављају свима нама. А да држимо у рукама киренајску фрулу стару 40 000 година, разумели бисмо да су прошлост и садашњост нераздвојне – ланац људске заједнице никад не могу раскинути тирани и демагози.

БИОГРАФИЈА

Сајмон Мекбарни, енглески глумац, писац и редитељ, рођен је у Кембриџширу 1957.  године. После студија енглеске књижевности на Универзитету Кембриџ, усмерава своју пажњу на позориште и уписује студије на Међународној позоришној школи „Жак Лекок“ (l´École Internationale de Théâtre Jacques Lecoq) у Паризу.

Године 1983. постаје саоснивач позоришта „Théâtre de Complicité“  у Лондону и одмах почиње да га користи као платформу на којој је све што је научио о позоришту преточио у праксу. То је постигао режирајући најпознатије продукције ове компаније: “Мнемоник” (Mnemonic, 1999), “Слон ишчезну” (The Elephant Vanishes, 2003), “Псеће срце” (A Dog’s Heart, 2010), “Мајстор и Маргарита” (The Master and Margarita, 2011).

Поред ових редитељских успеха, Сајмон Мекбарни је 2007. написао и режирао “Број који нестаје” (A Disappearing Number), причу о сарадњи између британског математичара и индијског научника. Ова је представа обишла свет. Осим тога, 2009. године помогао је у концептуализацији и режирању представе “Shun-kin” у продукцији позоришта Complicite, која је настала на основу текстова јапанског аутора Ђунићира Танизакија. Complicite важи за позориште које у великој мери одсликава теоријско и академско схватање позоришта Сајмона Мекбарнија. Познато је и по особеном позоршном стилу, који акцентује снажне, телесне, поетске и надреалне призоре, чиме дијалог на сцени поприма дискретну ноту спектакла. Пројекти ове трупе обилазе свет наилазећи на велике похвале.

Његово стваралаштво награђено је многим признањима: награда „Лоренс Оливије“ (Laurence Olivier Award, 1998) за најбољу кореографију за поставку “Кавкаског круга кредом”; награда Круга позоришних критичара за “Мнемоник” и “Број који нестаје” (1999. и 2007.); титулa ОБЕ (Официр Реда британског царства, 2005.).

Осим у позоришту, Сајмон Мекбарни ради као глумац и писац како за филм тако и за телевизију.

Сајмон Мекбарни