„Тражим да сала буде на Теразијама. Хумористичко или булеварско позориште, које недостаје Београду, мора бити тамо где људи убијају време, а ми им онда понудимо смешно убијање самоће!“

Овим речима Радивоја Лоле Ђукића започиње историја Позоришта на Теразијама пре 70 година. Основано као Хумористичко позориште 23. децембра 1949. године, позориште је кренуло са радом у импровизованим околностима као подстанар биоскопа „Београд“ а прва премијера била је Нушићева комедија Др (1951). Првих двадесет година рада, репертоар су чиниле претежно комедије и оперете, што позоришна критика и културна јавност тог времена није дочекала са одобравањем, већ је наставила игнорантски однос према ономе што је убрајано у „лаке“ позоришне жанрове.

Неколико година од оснивања, појавила се амбиција да ово позориште не буде само хумористичко, већ и театар озбиљних уметничких амбиција. Тако 1954. године мења име у Београдска комедија, и свој репертоарски курс окреће ка насловима из светске комедиографије. Фузијом са Београдским драмским позориштем 1959. године створено је Савремено позориште са две сцене – на Теразијама и на Црвеном крсту. Савлађавајући све проблеме и недоумице које је то спајање произвело, постављане су представе које се могу сматрати прелазним облицима на путу ка великом америчком мјузиклу. Оклахома (1966) представља преломну тачку на теразијском репертоару, а премијере које су уследиле – Прича из западног кварта (1968) и Пољуби ме Кејт (1969) само су потврдиле ову тенденцију окретања ка музичком позоришту.  Појам мјузикла није се још био усталио у нашој жанровској класификацији, ипак публика је одушевљено прихватала сваку наредну премијеру. У марту 1975. године донета је одлука да се позоришта раздвоје на Београдско драмско позориште и Позориште на Теразијама, како и данас позориште носи име. Због темељне реконструкције зграде, представе су од 1991. године извођене на сцени УК „Вук Караџић“, а 2005. године позориште се вратило кући. Данас, Позориште на Теразијама је једино музичко позориште у региону које је добило лиценцу за извођење најпознатијих светских наслова попут мјузикала Чикаго, Цигани лете у небо, Кабаре, Бриљантин, Продуценти, Mamma mia!, Фантом из Опере. Настављена је и традиција постављања мјузикла на домаћи текст (Маратонци трче почасни круг, Зона Замфирова, Главо луда, Мистер долар…)

Након бројних лутања, репертоарског и просторног, носећи се са изазовима друштвено-политичких околности у ком је настало и развијало се, критикама и очекивањима стручне јавности и публике не ретко на врло супротним странама, Позориште на Теразијама је стекло свој идентитет и постало установа високог потенцијала и уметничких достигнућа. „Горка пилула умотана у шећерну вуну“, како је својевремено редитељ Кокан Младеновић описао мјузикл Чикаго, могло би бити становиште сагледавања репертоара свих ових година.

Након 286. премијера, теразијски ансамбл се уз много напора профилисао као једини који се континуирано бави музичко-сценским облицима. Позориште на Теразијама дочекује јубиларну 70. сезону са великим амбицијама и потенцијалом спремно да са сваком наредном премијером потврди свој статус – да је позоришта спектакла!

„Позориште на Теразијама стекло је уметничко достојанство, то годинама омиљено позориште своје средине и специфичне публике која је тражила у театру доживљај. Како живимо као добри суседи под истим кровом, на истој адреси (Позориште на Теразијама и дирекција Битефа), сваког првог у месецу током позоришне сезоне угледам импресиван ред пред касом позоришта. На укусно дизајнираним плакатима у витринама најчешће пише: „За представу ту и ту нема улазница“.

(Јован Ћирилов)

Конференција за новинаре поводом јубиларне сезоне

У уторак 19. новембра у Позоришту на Теразијама одржана је конференција за новинаре поводом  70. јубиларне сезоне и представљања визуелног идентитета кампање која је креирана посебно за ову прилику.

Присутне новинаре и сараднике на почетку је поздравио директор позоришта Александар Ђаја који је истакао да ово позориште дочекује јубиларну сезону са великим амбицијама и уметничким потенцијалима спремно да са сваком наредном премијером потврди свој статус позоришта спектакла и публици да увек и без остатка оно највредније- своје срце.

Један од најпознатијих познавалаца музичког театра и редитељ чувеног мјузикла „Оклахома“ Светозар Рапајић, осврнуо се на историјат Позоришта на Теразијама и закључио да је ово ретко, ако не и једино репертоарско музичко позориште које има сталне ансамбле, тринаест различитих наслова на репертоару које изводи из вечери у вече. „Мјузикл захтева много рада,  математичку прецизност и велику харизму. Ако није на јако високом нивоу, он губи смисао.“

„Права је посластица радити за балкански Бродвеј. Драго нам је да смо део јубилеја ове куће. Евидентно је да се Позориште на Теразијама труди да увек понуди нешто ново и свеже. Представили смо ово трајање од седам деценија само као стартну позицију са погледом у будућност“- изјавила је Јасмина Николић, представница маркетиншке агенције „New moment“ која је пружила подршку у стварању новог визуелног идентитета кампање.

На самом крају, присутнима се обратио и Момчило Бајагић Бајага, који је већ сарађивао са Позориштем на Теразијама на представи „Женидба и удадба“. Овог пута ће се по његовим песмама радити нови мјузикл а на текст Стевана Копривице. Премијера је планирана за пролеће 2020. године.

Рекли су о нама

“Мој однос са Позориштем на Теразијама је започео jazz dance радионицама, а онда сам упитан да режирам мјузикл “Кабаре”! Моје срце је увек дирнуто потребом да радим и уђем дубоко у причу и стилове које нудим извођачу. Радост и откриће осликавају моја искуства. Не налазим разлику између извођача у Србији и на Бродвеју! Сви смо људи који теже да истражују свет позоришта и живота. У Позоришту на Теразијама, таленат и људи су првокласни. Уколико се укаже прилика да поново дођем, отрчао бих и оставио све због те прилике!”

Чет Вокер, редитељ, кореограф и добитник Tony награде

„Позориште на Теразијама јединствено је по свом жанру, по својој истанчаној профилисаности. Мјузикл као најтежа позоришна категорија буди код стваралаца најбоље креативно, а код публике јасно дефинисани театар у који хрле. Тај посебан спој драме и музике у свима нама, са обе стране театарске рампе, изазива велико узбуђење и сваки поклон након одиграних представа претвара у заједничку велику радост учесника и гледалаца. Зато Позориште на Tеразијама већ седамдесет година ради, живи и ствара на општу срећу свих нас!“

Југ Радивојевић, редитељ

“Од свог оснивања, 1949. године, Позориште на Теразијама више пута је мењало своје име, од Хумористичког позоришта, преко Београдске комедије и Театра Т до Позоришта на Теразијама, али репертоарску политику никада није мењало. Од почетка су овде искључиво игране комедије и мјузикли, са јасним циљем забављања публике. На овој сцени су режирали Јосип Кулунџић, Марко Фотез, Љубиша Ристић, Јагош Марковић. Негована је класична и савремена, домаћа, као и страна комедиографија. Поред основног циља забављања публике, њихове представе су чувале наше драмско наслеђе, дајући публици прилику да спознаје нерђајући сјај класика. Данас је то једино позориште у Србији које има чврсту репертоарску политику, усмерену на мјузикле. Публика тачно зна шта може да очекује, што није случај ни са једним другим нашим театром, због чега потпуно оправдано, у сваком смислу, непрестано пуни салу.”

Ана Тасић, театролог и позоришни критичар

“Трудим се да као аутор испратим сва премијерна извођења представе „Бродвејске враголије“ широм света. Београдско извођење овог мјузикла оставило је јак утисак на мене! Одређена сценска решења сам видела по први пут и то ми је било откриће. А оркестар звучи невероватно! Имала сам утисак као да сам на Бродвеју!“

Лиса Ламберт, аутор музике и стихова мјузикла „Бродвејске враголије“

„Позориште на Теразијама је једно од најрадоснијих и свакако најкомпликованијих позоришних механизама са којим један редитељ може да се сретне. Не постоји већи изазов за маштање и позоришно играње него ли са десетинама талентованих глумаца, плесача, музичара, и свих осталих који су укључени у процес стварања мјузикла. Ја сам на Теразијама режирао пет пута и сваки од тих процеса је био изузетно узбудљив и донео резултат на који сам на крају био поносан. Ми смо покушали да променимо стереотипе о домаћим мјузиклима и да из музичких ревија искорачимо у високе стандарде бродвејских мјузикала. Поносан сам што су наши највиши домети резултат тог специфичног споја нашег менталитета, талента и духовитости и онога што јесте највећи извођачки стандард у мјузиклу!“

Кокан Младеновић, редитељ

“Чињеница је да Позориште на Теразијама није настало као музичко позориште већ да је током свог живота постепено прелазило у музичке воде, да би након 2000. године концепт програмске политике и репертоара дефинитивно и у потпуности био формиран у том правцу. Оно што је свакако важно напоменути је да се у протеклих петнаест година доказала потпуна исправност овог концепта и позориште се развило у регионалног лидера у свом жанру. Бројна гостовања и на позоришним али и на музичким фестивалима, као и освојене награде потврда су исправности овакве програмске политике. Да је ишло лако, није … Требало се изборити са генералним приступом позоришног света и критике да је мјузикл „лаки“ жанр, да једноставно не представља део „озбиљног“ позоришног живота. Нећу заборавити индигнацију са којом је жири Стеријиног позорја одбио расправу о евентуалном награђивању једне наше представе тврдећи да је то позориште трећег реда, да би само пар година касније једна друга представа постала апсолутни победник (седам награда) истог тог Позорја.

Оно што је за мене још важније је то да се обе представе и даље играју пред распродатим салама. И ту смо дошли до, за мене, кључне тачке у животу Позоришта на Теразијама – до публике. Оне која већ скоро двадесет година свако вече дупке пуни салу и на ногама дочекује крајеве наших представа. Верујем да је позориште у протекле две деценије у потпуности пронашло свој идентитет те да нема сумње да ће се у будућности кретати у истом смеру  имајући пре свега на уму бројан и озбиљан аудиторијум који га континуирано прати, као и чињеницу да се у потпуности етабилирало у земљи и региону.”

Михаило Вукобратовић, редитељ и директор позоришта (2000-2013)

„Манифестна форма Позоришта на Теразијама је мјузикл. До сада је двадесетак лиценцних наслова било на мом пулту. Десетину њих сам по дозволи аутора и оркестрирао и могу само да посведочим следеће: радити у Позоришту на Теразијама је заиста искуство злата вредно које развија све потенцијале једног човека који се професионално бави музиком, али и захтева од њега веома разнородне вештине, личне и професионалне карактеристике које би морале бити спремне на екстремни напор. Ипак, све је лакше када се колеге заиста добро познају. Тачно знате како ко дише и већ тада, иако још увек на папиру, јасно чујем како ће комплетна партитура звучати. Квалитетан и дуготрајан однос са колегама, рађа квалитет вишег реда. Досадашње искуство чини теразијски ансамбл веома способним, за који не постоји препрека која се не може прескочити или којој се не може доскочити.“

Милан Недељковић, диригент и оркестратор Позоришта на Теразијама

„Јубилеј успешног ансамбла који свакодневно, деценијама, пуни позоришну салу, јесте разлог за велику радост свих нас, али, такође јесте и обавеза да наставимо рад са подједнаком преданошћу. Позорште на Теразијама се може похвалити изврсним хорским и оркестарским ансамблом, чији чланови су истакнути самостални уметници и солисти. Подразумева се да  глумци у мјузиклу поседују одличне вокалне способности. О квалитету заједничког музицирања говоре апалузи публике, неретко стајаће овације, као и стручне критике. Овакви успеси не би били могући без високе стручности свих музичара у оркестру и хору, као ни без јединствене позитивне, креативне атмосфере по којој је Позориште на Теразијама веома познато. Стручна мишљења увек истичу максималну посвећеност и ентузијазам свих актера, који се, дакако, непогрешиво преносе на публику. Ретко ко од уметника има прилику да се похвали чињеницом да учествује у једној представи више стотина пута. Моје је велико задовољство што од студентских дана диригујем представу „Неки то воле вруће“ и што свих ових година слушам таласе бурног смеха из гледалишта. Ова представа је на известан начин пратила моје уметничко стасавање.“

Весна Шоуц, диригент и руководилац музичког сектора Позоришта на Теразијама 

„Сама чињеница да је нешто једино, ставља нас у позицију да се према томе односимо као према нечему вољеном. Колико смо пута некоме рекли „Једино моје“?! То је знак велике љубави. А ту љубав осећам све време проводећи у овом једином музичком позоришту на Балкану. Осећала је то и наша публика која је са нама пролазила све тешке и дивне тренутке.  Не могу се отети и осећају да уласком у 70. годину позоришта улазимо и у 30. годину играња представе „Неки то воле вруће“. Скоро пола животног века ове куће. Срећно и дуговечно као омаж нашој великој Соји Јовановић. Е, па, једино моје, једино што желим је да трајеш што дуже тако јединствено! Срећан ти 70. рођендан, једино наше!“

Раде Марјановић, глумац

„У овом позоришту смо врло уживали, иако није било лако! Живели смо тамо. Јако смо се волели и заједнички доприносили свему, јер представе су биле најважније! Поштовали смо једни друге, постојала је уметничка етика, а достојанство се никада није продавало. Долазила сам прва, а одлазила последња. То се тада звало „звезда“. Ја никада нисам трчала на сто метара, али сам трчала маратон. И због тога сам могла да играм и 23 представе у једном месецу! Када одем у иностранство, прво идем да гледам музичке представе. Јер то је универзални језик који разумем. Са музичке представе никада нисам изашла очајна, већ озарена и уверена да могу да успоставим контакт са другом генерацијом. У овом позоришту су најлепше премијере на свету. Сам тај дух мора да се очува. Надам се да ће Позориште на Теразијама имати одличан кадар, да их учи вештини и животу. А најважније заједници. Не постоје четири ансамбла, већ само један који доприноси радости. Јер овај век је век произвољности, сећања су релативна. Ја се држим ипак свог срца!“

Тања Бошковић, глумица

“Познати светски наслови су махом заштићени строгим уговорима који захтевају поштовање лиценце.  Подручје које је добрим делом ослобођено те рестриктивности, јесте препевавање сонгова. Ту се од драматурга захтева не само поседовање свести о целини или детаљу, већ и да пронађе одговарајући језички контекст. Да поштује метрику, креира риму или адекватне метафоре. Важно је креирати илузију да су стихови баш писани на задате ноте, као да их публика никада раније није чула у оригиналној верзији, да се погоди смисао, а да се истовремено сачува њихова аутентичност. Иако је сваки наслов специфичан сам по себи, најкомпликованији за рад био је “Фантом из Опере”, а у “Mamma Mia!”, као најпознатијем jukebox мјузиклу, циљ је био наћи меру. Представа “Продуценти” препознатљива је по цинизму писца Мела Брукса, и представљала је велики изазов.

Мјузикл је жанр који је тежак и изнова мора да се доказује. Да уверава публику да није у питању само “лака нота”. У томе и јесте важност овог музичког позоришта.”

Слободан Обрадовић, драматург

„Познато је да позоришта у свету желе да нагласе свој визуелни идентитет осликаним завесама или посебним материјалима. То код нас није превише присутно… углавном је плиш, а разлика је једино у боји. Е, овде се хтело нешто друго. Долазимо већ у временски теснац, треба да испоручимо свечану завесу, а одлуке о боји и изгледу нема. Тадашња управа позоришта, архитекте и извођачи имају различите предлоге, али централни грб је већ усвојен и арабеска читаве завесе. Буџети су велики и зависе од количине веза и сликања, али све време стоји сумња да се ту предлаже нешто што је скупи хир. А онда, сви набројани и представник Града одлазе у Gerriets,  фабрику на граници Француске и Немачке, од којих ће се наручити завеса у могућем буџету. Над главама у њиховом изложбеном простору висе узорци завеса из Метрополитена, Јапанске опере и других позоришта. Завеса Јапанске опере је тамно аквамарин плава са бордуром од Сваровски кристала. Суочени са неком другом стварношћу, која нема финансијске бриге, наше „ДА“ да Позориште на Теразијама треба да разбије монотонију наших једнобојних плишева, било је сада коначно. Одабрана техника комбинација веза и осликавања, била је финансијски најприхватљија. То је та оригинална верзија завесе, по цртежима Арх. Дрињаковића, апсолутно јединствена.“

Оливера Митровић, директор „Светлост театра“, извођача сценске технологије приликом реконструкције Позоришта на Теразијама